Ученицима често недостају метакогнитивне вештине (знање о знању – прим.прев.) које су им потребне за успех, иако се ове вештине могу развити једноставним решењима.
Стратегије које се односе на метакогницију могу потуно уклонити, или барем смањити, јаз који се примећује када се пореди колико ученици мисле (тј. осећају) да су спремни за испит, и колико су заиста спремни.
Тим психолога и неуронаучника је објавио опсежну анализу о десет најуобичајенијих техника учења, где је најпопуларнија техника подвлачења и понављања највише заказала. Понављајући пасус по пасус ученици лако прелазе градиво, меморишу га брзо, али без икаквог разумевања.
Патриција Чен, пост-докторанд на Стенфорду, била је вођа тима који је спровео једно истраживање и дошао до закључка да последњих година све више ученика има лоше резултате, а не знају где греше, јер су вредно радили и очекивали више. Она сумња да се ту ради о метакогницији.
Истраживања показују да чак и деца млађа од три године имају користи од метакогнитивних активности.
Наставници ове активности треба да имплементирају у средњим школама, док наставници основних школа могу мало да их коригују.
Метакогнитивне стратегије које можете користити на часу
Кључна ствар за метакогницију је могућност да ученици сами управљају својим учењем, уместо да пасивно усвајају знање. Дона Вилсон и Маркус Конијерс користе фразу “drive your brain” као метафору за појашњење ученицима како могу бити свеснији поступка учења. Такође их охрабрују да размењују мишљења са осталима како би им показали да знање није фиксно и утврђено, већ се на њему треба и може радити, као што се може и проширивати или кориговати. То је уједно и једна од најважнијих стратегија метакогниције од које ученици могу имати користи. Такође препоручују наставницима употребу стратегија формативне процене користећи карте, квизове и једноминутне провере како би само идентификовали недостатке у знању и усмерили будуће часове (Хеитинк и сар., 2016; Марзано, 2012; Сандберг, 2010).
Стратегије за ученике:
–У току часа требало би да сами себи поставе ова питања:
- Која је главна идеја данашњег часа?
- Да ли је нешто било збуњујуће или тешко?
- Ако ми нешто нема смисла, шта ћу питати наставника?
- Да ли су ми добре белешке?
- Шта могу да урадим ако имам проблема са градивом?
–Пре теста, контролног или усменог одговарања требало би да се запитају:
- Шта ће бити на тесту?
- Које области су ми тешке или збуњујуће?
- Колико времена да одвојим за припрему за тест?
- Да ли имам сав неопходни материјал за рад (уџбеник, свеске, компјутер, место за рад)?
- Које технике за учење су ми најбоље: да учим сам, са другом, да правим белешке и слично?
- Коју оцену бих добио да сад одмах радим тест?
–Након теста или испитивања запитати се следеће:
- Шта сам погрешио и зашто сам погрешио?
- Да ли је било неких непредвиђених питања у тесту?
- Да ли сам се добро спремио?
- Шта сам могао да урадим другачије?
- Да ли добијам одговарајућу повратну информацију од наставника која ми омогућава боље напредовање?
И на крају, најважнија напомена за наставнике:
Не дозволите себи да вратите ученицима оцењен тест, упишете оцену, а не искористите тест као даљу смерницу за унапређење учења. Покушајте са коришћењем пиши-бриши оловака и кратких наставних листића који се попуњавају након што се тест врати. То подстиче ученике да, након што прегледају своје тестове, побољшају технику учења током будећег периода (Гезер-Темплетон и сар., 2017).
Јуки Терада – истраживач и уредник онлајн часописа Едутопија
Извор-https://www.edutopia.org/
Превела –Јелена Бибин